Stara planina (Midžor 2169mnv)

Otkako su na vremenskim prognozama počeli da najavljuju debeo minus u našoj zemlji, rodila se ideja o organizovanju zimskog uspona na Dupljak u najsurovijim uslovima kod nas. Plan je bila grebenska staza izložena vetru, koja bi najpribližnije dočarala uslove koji su česti na visokim planinama koje se pohode na ekspedicijama. Na naše iznenađenje zainteresovanost za ovakvu akciju bila je više nego odlična.
Iz Niša smo krenuli u cik zore, nas dvadeset petoro, da bi imali dovoljno vremena da uspon izvedemo za vidan deo dana. Stara planina je bila bukvalno okovana ledom. To je onaj osećaj kada udahneš vazduh, a inje te golica u nozdrvama. Na stazu smo pošli u 8 časova, nakon kratkog sastanka. Na našu nesreću u snegu nije bilo tragova stopa koji su vodili ka vrhu. Krenulo je prćenje, korak po korak. Za grebensku stazu smo se odlučili zbog manje dubine snega, ali nam je vetar dobro naplatio tu našu izloženost.
Sunce je sve vreme pokušavalo da se probije kroz oblake, ali veći deo dana bezuspešno. Nakon više od četiri sata hodanja stigli smo do odvajanja za Dupljak. Grupa je već bila prilično izmorena šibana konstantnim ledenim vetrom i nemogučnošću da se okrepi hranom i vodom, jer je svako kratko stajanje stvaralo još veći osećaj hladnoće. Temperatura je bila oko -17, a subjektivni osećaj zbog vetra je bio blizu -30 stepeni. Vodič je doneo odluku da ipak nastavimo ka Midžoru, koji je od tog skretanja bio udaljen još „samo“ 1200 m. Na vrhu smo bili posle 13 časova. U tom momentu nebo se otvorilo i pored belila na koje smo već navikli, njegovo plavetnilo nas je očaralo. Nakon kratke pauze za slikanje krenuli smo istim putem nazad veseleći se isprćenoj stazi. Ta radost je trajala nekih petsto metara. Naše tragove prekrio je nov sneg koji je padao sve jače. I opet, korak po korak, jedan iza drugoga probijali smo se nazad ka Babinom zubu. U pojedinim momentima vidljivost je bila manja od 20 m. Na poznatoj i dobro vidljivoj stazi pored jelki nestala je ona napetost i opreznost koju smo svi imali celog dana. Kao da nam ga je bilo malo, krenulo je grudvanje i valjanje po snegu. Pojedini su imali snagu i za pesmu. U dom smo stigli u 16,30 časova.
Nakon okrepljenja lepo je bilo videti ta umorna, crvena, ozarena lica planinara koji svi uglas prepričavaju ovaj uspon iz svog ugla. Svako za sebe proverio je svoje mogućnosti, volju i istrajnost. Moramo da napomenemo da su u grupi bili i oni koji su se prvi put susreli sa ovakvim uslovima na planini. Kao organizatori ovog uspona samo možemo da svima damo duboki naklon za ispenjani vrh. BRAVO !!!
Vodič na stazi: Slaviša Ivanović